Када је постао духовни и световни владар Црне Горе, наследивши свога стрица (Светог Петра Цетињског), Петар II Петровић – Његош је имао само 17 година.

Питао је свога стрица пред упокојење: „…Господару, виђу да ћете умријети, него шта ћу ја сад?…“

Свети се усправио, сео на постељу, па му рекао: „…Ја ти сад помоћи не могу ништа, но ти ево најпосљедње ријечи од мене: Моли се Богу и држи се Русије!“

Ноћ бијаше пала на манастир стари

Урлао је вјетар с ловћенских врлети

А у малој соби испушт’о је душу

Човјек што га сада зову Петар Свети

.

Кроз отворен прозор пиркао је вјетрић

Пробајући да му врело чело хлади

А уз кревет меки на столици трошној

Сједио је смјерно један монах млади

.

Туга вјеђе мрке повила му бјеше

Сузе му се вреле котрљаху с лица

У царство небеско те је хладне ноћи

Испраћао свога остарјелог стрица

.

Па овако поче суморно да збори

„На послове важне још нијесам свик’о

А буре нас са свих ударају страна

Како ћу без тебе, шта да радим стрико „?

.

Слабашним му гласом одговори старац

“ Моја душа гн’јездо већ на небу вије

А ти немој духом витешкијем клонут

Бога моли сине и држ’ се Русије

.

Ником другом немој вјероват шта каже

Не насједај на лаж и душманску

варку

Кроз олује страшне паметно и мудро

К’ руском мору води црногорску барку

.

Плам слободе српске ускоро ће морат

Синути из давно утуљеног жара

Слушај шта ти зборим на самртној ури

Нико нема већи од рускога цара

.

Тако рече старац склапајући очи

И блажено заспа к’о мало дијете

Уз небеске скале попе му се душа

Да царује вјечно међу Србе свете

.

А аманет његов већ одавно ево

Носи вјетар хладни што с Ловћена вије

Проклет нека буде сваки Црногорац

Што се против мајке окрене Русије