Тишина кида све присутне у просторији овој
А никада више свијет не може да буде исти
У сусрету некој новој праскавој зори
И даље гласови се чују негдје далеко
А само питање времена за овог свијета
Јесте гдје данас ћемо да живимо
А смисао живота је да будемо срећни
Сваки дан разлога за то имамо
Јер љубав ће да гради неки сретнији дом
И љубав онда постаје више него икада јача
Јер све што је лијепо кратко траје
Морамо да знамо да љубав је јача од било чега
Да све што градимо је за привременост
А љубав нека гради и даље онај дом
Гдје свако од нас ће да буде поносан на себе
Прије него ли касно буде за нека дешавања
Гдје нико од нас неће моћи да спаси самога себе
Од сопствене пропасти и пошасти црнине
Смисао живота је вољети данас само себе
Јер кога брига какво јутро некоме је започето
Само морамо да знамо да љубав гради дом
Искреношћу и неким добрим свјежим кофеином
Који наша чула ће да јасно опије
И да на знање свима да је лагана зора била
Јер шта је данас остало од нас самих
Ако нема у нама иједан грам љубави?
Дражесно доба дошло је да у сусрет новој зори
Свађе буду и даље опостојане до краја дана
И када погледаш; дан има двадесет и четири сата
А ми неспособни да и даље нађемо компромисе
За наша бројна рјешења која нас одвлаче
У неку саму нову пропаст свијета
У сусрету некој новој зори ми тражимо глас
Да љубав разум краси као увијек до сада
Само нека свијет разумије нека наша дјела
И све ће бити као некада прије
Јер љубав је ипак можда погрешна
У ово доба када нико од нас не схвата
Да људи морају да науче комуницирати
И да свијет искључиво зависи од нас самих
Јер касно ће бити касније за нека кајања
Која скупо коштају када вечер дође
Љубав нека краси искрене и добре људе
А све долази на своје, прије или касније!