Није ме ветар нанео стара крушко –

већ си ме родила.

Нисам ти ја крива што си онемоћала

и из крошње ме испустила да ме дивље стадо

 прелазећи Шару, Бистрицу…

у потрази за сласним плодовима поједе.

Промрзла (више од страха) молила сам Бога

да ме заштити, да ме сачува.

.

Нисам за оваква скривања, нису ни моји рођени.

Они се чвсто држе за твоју грану,

 а ја женско к`о женско с гране се откинула.

Гледајући за мном растужила си и облаке

 крупним капима те залише.

Брже-боље баци лист на мене,

као свака брижна мајка покри ме.

Крдо гази и једе где му је воља.

.

Тик испред мене слети птица,

зграби ме кљуном и понесе далеко.

Ћутала сам. Срце ми је у дршци било.

Носила ме, спуштала, кљуцала…

Плашила сам се да не паднем,

већ сам почела да гњилим

да се скроз не растурим.

Стисла ме кљуном, јако и пресекла ме на пола.

.

Падох.Затрпаше ме дрвљем, камењем, земљом…

Ослушкујем дршку, куца и велим:

– Жива сам.

Скупих семенке, опном их покривам,

а ноктима гребем зидове коре да кап сока потече,

делим кап на двоје,

сладуњавом полукапком семе појим.

Никоше крушкице и развише се у лепе крошње.

.

Од мене оста само дршка

у чијим жилама се задржао крушкин сок.

Замолила сам мраве да ме понесу

 и положе између младица,

да браним дрвеће од гусеница.

Са гусеницама бих се и изборила

да ме није зграбила поново грабљивица,

и понела високо, далеко,

 још даље у свој грабљиви дом

да од мене прави гнездо.

.

Она гради – ја растурам, она гради-ја растурам…

– Хоћу своје гнездо! – рекох.

Моје си растурила,

а хоћеш твоје да градим мојом дршком?

Нећеш! Врати ме испод мојих грана!

Рече ми: – Ти немаш крушку,

немаш ни тело, имаш само дршку

и пола младице коју сам ти исто узела.

.

Ту се преполовим.

Ништа не говорим,

спаковах другу половину у завежљај

и чекам ветрове да нас врате у завичај.

.

„Од саздевка до раздевка“