Ја, која се у тебе преобразим

рођена из црвеног цвета,

златне косе с крилима нежним…

Ја, која видам и ране лечим,

верна и смерна, ал стреле носим,

раниш ли ме, жањем и косим.

Ја, опевана, спомињана,

посестрима, ничија љуба ни жена,

без крила твоја бих била.

Ја, којој влас косе не смеш да дираш,

јер умрећу ти без златне свиле,

уз прве зраке сунца као да ме било није.

Ја, што вечно те пратим за пар корака,

да те упозорим, да те чувам и храбрим,

да те спасим од зала.

Ја, која се у тебе преобразим

носећи стрелу и лук у руци,

ја којој су веровали Срби

и уз чију су помоћ побеђени Турци.

Ја, вила траварка, планинка, изворка,

ја, с тобом шетам испод месеца.

Ја, ничија… А Твоја!