Што те хтеде сломит’ то те и ојача,

у тишини страха чули су те гласног.

Огледало душе у одсјају мача,

и у сану своме видех тебе јасно.

.

Док код других на клин пушка обешена,

ил у неком ћошку за век ради хвале…

Деценије две-три на твоја рамена,

метак бистрог ока – многе звери пале.

.

На понос и част племенитог народа,

штитио си шуме, пољане и кланце.

Бљештаве зенице – дар небеског свода,

вучјом снагом храброг кидао си ланце.

.

Kроз стравичну пустош корачао ти си,

видео све јаде, срце да се стегне.

Борио се гордо, застајао ниси…

Са српских вратова уклањао стеге.

.

Сада ново доба нечаст сву уздиже,

у заборав шаље вечите бранике.

Али јоште храбри истине се држе,

чувајућ’ сећања на наше ратнике.

.

Са знамењем позним одоцнело време,

уз хуктај стварности грумен искре даје…

Само кад би могло прошло да се врати,

уз ореол Свети те јуначке славе.

.

Ти, Србији одан… Лаж светлост не трује,

од безумља јачи, стаменитост борбе.

Оштрицу од правде нову витез кује,

безгласје надјача са пером слободе!

.

Вавек хвала Теби, у миру и рату…

За вечност достојан, частан си и хитар…

Одан Отаџбини, саборцима – Брату!

Шљаштећа си нада, Обилићу сличан!