Да ли то беше тек шапат кише,

Топлих капи са талогом снова,

Капи од којих мај ми замирише

Устрепталим лишћем с јабланова?

Ил’ си ми дошла с нескромне жеље

На измаку још једне сиве недеље?

.

Да ли то ветар упетља прсте

Под чијим јагодицама љубав зре,

Од чијих се додира слепо укрсте

Потоње душе с онима пре?

Ил’ си ми дошла с неписане туге

У ноћне часе вечношћу дуге?

.

Знам да ми не дође са свога хтења,

Најлепши сну што се давно снио,

И да су одвећ пуста моја бдења

Па сам ти очи у сан тајно скрио.

Знам, није ни ветар ни капи кише,

Нема те, а сан си – сан све више.