Оче!
Јутро се дани,
а ја Те још увек зовем
и чекам Твој поглед ми, знани.
Не могу више да Те дозовем,
јер су ми незнане, воде далеке.
Твоја ми зеница, у оку, згасну.
Нема Ти оне танане, душе меке,
јер, све се стопи у једном трену,
на лицу остави бору јасну.
Нема Те више
и нема сунца моме дану.
Узалуд за Тобом клизе кише.
Узалуд тражим мелем, за рану.
..
Песма из циклуса “ Откоси“ у збирци
“ Србијо, вољена копљем и песмом“.
Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић.