Димитрије Николајевић: Једно дрво у даљини
Кад се родих отац засади дрво, танак прут
Крај прага. У завичају
Цветом кад га искити први род,
Један далек,
С марамом у руци, указа се пут.
.
За мном осташе маглине
И пси да лају
На месец у висини замрзнут,
Мој сребрни брод
Што осветљава покрајине.
.
Сад дрво је скоро у шуму израсло, ја у човека
Коме време што узме не враћа.
Виђамо се ретко, тек
Од раздаљине
Да се не отуђе браћа.
.
Не знам шта је, ал када се сретнемо
Два нема лелека
Покидају нам грла. Тако увек
У заборав река
Ветром лишћа отпутујемо.
Д.Н: Збирка – “Изабране песме“
