Димитрије Николајевић: Једно дрво у даљини


Кад се родих отац засади дрво, танак прут

Крај прага. У завичају

Цветом кад га искити први род,

Један далек,

С марамом у руци, указа се пут.

.

За мном осташе маглине

И пси да лају

На месец у висини замрзнут,

Мој сребрни брод

Што осветљава покрајине.

.

Сад дрво је скоро у шуму израсло, ја у човека

Коме време што узме не враћа.

Виђамо се ретко, тек

Од раздаљине

Да се не отуђе браћа.

.

Не знам шта је, ал када се сретнемо

Два нема лелека

Покидају нам грла. Тако увек

У заборав река

Ветром лишћа отпутујемо.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s