Рефик Мартиновић: Прво прољеће


Била си
моје прво прољеће
и долина мојих чежњи
на постељи влати
зелених трава
дозивао сам ноћне лептире
који су спавали
на фењерима наше улице
да нам освијетле
стазе љубавних трагова
будио неиспавана јутра
да отворе круне
жутих маслачака
за нашу срећу…
.
Ово прољеће драга
не личи на она наша
птице пјевају заборављене пјесме
које си крила у гнијезду
испод ребара
тамо гђе се
казаљке љубе
твоје плиме су потопиле
све моје чамце
ни облаци више не дотичу
мирис твога тијела
однијела си све са собом
све моје потоке
од чијег жубора
ни птице не бјеже…
.
Можда бих могао мила
да ти опростим
сва прошла прољећа
увијек си била
моја скривена ријека
понорница
коју су И вјетрови
крили од мојих уздаха
жеђ се пробудила
још више те волим
у подножју пуном чежњи
мириса и боја напупљених врбака
покрај зелене ријеке
још једном буди загрљај
мога посљедњег сна
нека твоје вреле усне
буду гнијездо
које сам чувао
за ово прољеће
нећу никад обрисати сјећање
у којем тебе нема…

Фото: Пролеће; Википедија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s