Знак Водолије у астрологији, као симболични одраз обележја природних појава током једне године, како закључује аутор блога Old European culture, обележава време топљења зимског снега и изливања из леда ослобођене воде. https://oldeuropeanculture.blogspot.com/2022/04/when-utu-steps-up-into-heaven.html

Као аргумент овој тези стоји између осталог и тумачење словеначке бајке о Златорогу.

https://oldeuropeanculture.blogspot.com/…/zlatorog…

Укратко, у причи ловац (Стрелац – време првог снега и лова на крзно) убија Златорога (Јарац – време парења алпског козорога) који се губи у шуми проливајући крв (Водолија – отапање снега) из које расте цвеће (Пролеће). Златорог једе цвет и поново оживљава (ново годишње коло).

Време Водолије у азбучном колу године одговара словима Вједи и Глаголи.

У далекој прошлости, у пра-језику, слова б и в су сасвим извесно представљала једно слово, односно слово в је изгледа проистекло из слова б. Између осталог о овоме сведочи и пречесто мешање ова два слова у речима многих језика као и слични изглед ових слова у азбучном писму и у деванагарију али најпре јеврејском алефбету где је глас в само варијанта читања слова б. Примере замене б и в имамо у германским језицима, унутар шпанског језика, између грчког и латинског (различито читање слова вита односно бета) па и унутар српског језика (обло – овално, бој – вој..). Примери овог мешања су многобројни и то је углавном свима позната ствар па се нећу додатно задржавати на томе.

Слово в се у пра-словенско доба читало као енглеско w, дакле без додиривања зуба и усана. Слово в настало је као изговор слова б без довољно спојених усана. Изворно в је на неким местима зато постало у, а негде савремено в. Унутар словенских језика замена в и у је врло честа (унутар – внутар) па и у латиници се слово v (в) испрва читало као у (u).

У азбуци слово в носи назив Веде/Вједи/Види. Смисао ове речи најпре можемо повезати са светлошћу. Вид је светлост – Сунце (Бели Вид, Световид) која се одражава о наше очи и омогућује вид (звезде су видела). Тако у германским језицима ова реч поприма значење беле боје односно светлости (јер је бела) као white, wit, hwit, vit. Вид нам открива податке о свету у којем живимо што доводи до спознаје па реч вид тек потом поприма и значење знања, науке као увида, веда, ведања.

Дакле изворно значење слова Види нас доводи до сунчеве светлости што се може повезати са изворним календарским обележјем почетка јачања Сунца након краткодневнице које се дешава у време Водолије када долази до отапања снега. Прва одлика Сунца је светлост па тек затим топлота која своју власт остварује на пролеће. Стога је време поновног јачања Сунца у години обележено светлошћу – видом.

Јачање сунчеве снаге узрокује отапање снега и леда и као што смо рекли ослобађа мразом залеђене и заснежене воде. Реч вода је очигледно врло блиска речи вид. Реч вода изворног облика вотр (у енглеском water и wet – мокро, влажно, са изворним звуком слова в) је анаграм речи твор односно твар (вода је један од основних елемената – пра-твар – из воде/вибрације настаје живот). Из корена втр (твр) су проистекли називи и за остале елементе: ватра, ветар, етер, рт (earth). У санскрту имамо вар у значењу воде (бара?) и варна у значењу боје – светлости. Када је Сунце – Вид на небу јако, кажемо да је време ведро (вдр – втр).

Појам воде се у свести наших предака везивао за небо – и вода и небо су исте плаве боје. Отуда имамо (небески) свод који се у старословенско доба назвао тверд (твр – втр – вотр – вода). У хебрејском језику се небеса буквално називају небеске воде (шамајим) па отуда и библијски стих у Постању о раздвајању вода од вода односно неба од земље (мора) стварањем свода.

У природи видимо и везу вода и небеса као последично покретање – ослобађање вода при поновном годишњем подизању Сунца на небу као и смрзавање воде силаском Сунца на небу и његовим слабљењем. Овај догађај подсећа на ведски мит о Индри који убија змијоликог демона Вритру који је заробио светске воде и проузроковао сушу. Убивши Вритру, Индра (виндра?) је ослободио заробљене воде, омогућио живот и постао славан. У овој борби можемо препознати сукоб словенских богова Перуна и Велеса. Период Водолије у старој српској вери посвећен је Велесу (поново слово в – вал, талас?) а то је истовремено време и његовог врхунца (зима, земља, вода) и његовог умирања, као што је и Перуново време (лето) врхунац елемента ватре (неба, грома) али и њено умирање.

Постоје два места у календарском колу године где се одиграва смена супротстављених начела године, односно где долази до кратког „заробљавања“ и заустављања вода и њиховог поновног „ослобађања“ . Та места су обележена Сретењем и Преображењем, односном даном Велеса (Водолија) и даном Перуна (Лав) у старој српској вери. Док зими воде бивају заробљене ледом због недостатка Сунца, лети воде бивају исушене прејаком ватром Сунца. Обе тачке године представљају врхунац и последично умирање једног од два супростављена природна начела. Овде је добро место да се подсетимо и старонордијског мита о настанку света сусретом пра-исконских светова леда и ватре. Сусретом леда и ватре долази до топљења леда односно до ослобађање воде без које нема живота. Док је ватра исувише активна, лед је исувише пасиван за живот. Дакле, живот је између ова два, у њиховој усклађеној равнотежи.

Управо на овим местима (Сретење и Преображење) азбучног кола године налазе се слова која означавају неко својство воде. Дијагонално преко пута слова Види и Глаголи налазе се слова Људи (лити) и Мислити (мити) која су такође у вези са водом (јул је време заливања усева јер је то време великих врелина и суша) о чему сам већ писао овде: https://www.facebook.com/…/a.112136073…/514282476995834/

У својству појашњења слова Види као обележја сунчеве светлости (почетак новог лета, нове ватре) можемо уочити и смислену везу са изразом вити (извити, увити), витак, висина – сво растиње се са јачањем Сунца Вида извија ка њему и та појава започиње да се дешава од времена у години које је обележени словом в. Људи рођени у знаку Водолије су стога описани као револуционари (владалац планета Уран) јер то јесте време својствене природне револуције, преокрета. Из смрти у рођење, из статике у покрет, из мрака у светлост.

Шта је знак слова в изворно представљао тешко је са сигурношћу рећи. По азбучној логици он може представљати два ока (вид) што поткрепљују како назив слова тако и његов глагољични лик. Такође он може представљати и непрестани ток ( 8 ) који симболизује коло живота и ток воде.

Слово Глагољи које означава говор (глас/звук) у својству календарске симболике и времена отапања снега може се односити на звук које покренуте воде производе. То је гргорење (глаголање) односно жубор вода (енг. gurgle). Занимљиво је да и други израз за звук који производе воде садржи „водено“ слово са друге стране азбучног календарског кола „м“, на енглеском murmle, на српском мрмљање (који се додуше у српском користи да означи неразговетни говор). Ово може наговестити да је можда значење гргорења (глаголања) које носи азбучно слово г, некада односило на звукове природе који се јављају са доласком новог пролећа, тачније на гргорење водених токова ослобођених из отопљеног снега.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 50-ти наставак)