Како сада недостаје она једна реченица

о поезији и само летимичан погглед

на странице на којима су речи мојих другара.

Немушти језик је странац – ружан прљав и зао.

Ја мислим другачије, ја сам усамљеник

они су незнанци са палацавим језицима

од новчане хартије.

На тој хартији ја сан на

БЕОГРАДСКОЈ КАЛДРМИ

забележила Шилеров стих:

Само комадић ми један недостаје

земље ван земље

па да је померим сву – рече божански муж.

Сетих се ноћног аутобуса на линији 47,

Два и седама минута – полазак са Трга

испред Инекса.

Амбро Марошевић сео је испред мене,

говори стихове:

Можда ово није пут

то што ми се путом учинило.

Увијек брат посал умије искористити.

Он је ископао разлоге за живот

а ја трага, тражим.

Од доба буна молим брата дугоухог

да ми малко помогне-.

Они сажаљевају, мрзе или равнодушни су.

Немам ништа од њихових искежених зуба.

Нико није чуо за Езру Паунда,

само једна жена чина Сомерсет Мома,

а убијали су, кажу глупље

и оне који не раде.

Нико сем глупих не хода улицом

да размишља, да пева, да пише.

Сви журе на заказано убиство

или да копају базен

у ком ће се удавити заједно са својом децом.

Једино биљке џиновски расту

можда ће ово тле бити спашено

тако што ће их све занавек

прекрити набујале траве.

Х.Ш.И: “Потрес мозга у Африци“