Изнад мора се пени скут,
ако икада угледаш да се вине
огранак један тихи, блед
покушај да достигнеш те висине
или му само махни за сретан пут.
Док добује прстима о врх хриди
лагано његова шишти крв
поваздан цео он трпи мирни
смирај сванућа, весели труд.
Како лепота усрећи њега, а
тамне мисли заборави тад
о укусу више не расправља сине
добри су за њега и срећа и склад.
Мало је таквих ко он на небу
а много душа поспаних кипти
нек само један близак му приђе
а онај мали нек почне да лети.
Где да одлети, где да полети
такав и такав да постане сад
у слатки онај вечити лепши
брисани лаки умор је благ.
Смех га спопаде он душу испусти
лагани зној га обли тад
нека и један дан остане
да гледа своју пуку смрт млад

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“