( Сиригу, родном селу)

.

Понекад само, у село свратим,

јер су ми дуги пути, без краја,

па онда дуго, дуго патим,

тонем у бездно, сред очаја.

Била су тамо стабла трешње

израсла давно покрај пута,

кићена плодом, често, још чешће

у рухо пролећа оденута.

Дивље му коприве, покрај пута

заноће тако, крај плодних поља,

па се над њима дуња жута

претаче у Месеца зрака, снопља.

Па ми се над њим расплину зраци

и нису ноћи нигде к’ о тамо.

Можда и зато, што смо знанци,

због њега срце затитра само.

Удара снажно из мојих груди.

Слушам га, као да звона звоне,

па мислим, Боже, чуће га људи,

док оно тако, у сету тоне.

Можда се живот ближи крају

к’ о дан, над пољем, кад изгара,

тако над селом у очају

слама ми срце из недара!