Сергеј Јесењин: Песма о житу


Ето и та суровост уз нас је,

чиј је смисао – стрдат неумрло!

Секу српом тешко жуто класје,

ко лабуде кад кољу под рло.

.

Наша њива – давно сви знају је –

још с августа задрти засвежи.

У снопове слама се везује

и сваки сноп ко леш жути лежи.

.

На колима, ко на катафалку,

вуку их на гробље, гумно бело.

Као ђакон на кобилу танку

гракне возар, вршећи опело.

.

А затим их с много брижљивости

простру  по земљи, одвијају,

и ланцима њине ситне кости

из мршавих тела избијају.

.

Никоме ни на памет не пада

да и слама – ог плоти је, крви и …

Људождеру воденици тада

гурну да кост зубима измрви.

.

И из млива тада праве сласти,

безброј јела укусних, за сретне…

Е, тад уђе отров беличасти

у желудац да злобу наметне

.

Закречи све зидове и јаме,

грубост људи стигне сок пшенични,

ждерачима он месом од сламе

трује црева – точак воденички.

.

Тад шарлатан и убица љуто

земљом пишти, ко јесен у пољу…

зато што срп сече класје жуто,

ко лабуде кад под грло кољу.

.

Фото: Жетелица; Википедија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s