Човек је биће за вековање

што први језик јасно казује.

Сахраном почело тела чување

од кад се оно ватри не предаје.

.

Огњиште кад се ватром жарило

пирено дахом сварожића

није се тело сахрањивало

већ га гутала ватра пламтећа.

.

Ватра се лако теже слободи

јер левитантно се небу диже.

Понесе душу да се препороди

кроз бога ватре к’ Свеуму брже.

.

Но и из земље чудом се огласи

покојник у њу давно сахрањен.

Из Мајке земље и тело спаси

будиста руски пре века укопан

..

Векује човек и вековаће

у веке векова као и досад.

Кроз вечност у Духу становаће

син Бож’ји у Богу вечно млад.