Нада Матовић: Пјесма о јесени


Тек с јесени кад лишће заћути
кад покрије све стазе кајања
и мокрим пољем кад запљушти
горки уздах гордог јецања.
.
Кад јесен прекрије хаљинама својим жутим све,
ја ћу бити неко ко живи своје сне.
Планинским врховима стружу облаци
сивкастобијели као бенгалски тигрови
и уморном дрвећу нову маску набаце.
.
Вјештом руком јесењи вирови
на обојеном асфалтном платну
све одважни своје груди напну
и растегну анђеоска крила.
.
Док се ноћ одважно вуче,
као да зна да се само на њу чека.
На крилима илузије хладним прстима пуче,
пред уморним очима се створи бијела постеља мека.
.
И увијек пред новим новембарским јутрима,
која ме панично сјећају на тебе,
небеске горке сузе на сјетним крилима,
топло ме привију уз себе.

Фото: најлепше слике јесено; Википедија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s