Илија Зипевски: Живот и село – ОВАН/ОГАЊ, БИК/ЗМИЈА
.
Време почетка пролећа, тачније период од почетка марта па до маја, обележава време јагњења европских дивљих муфлона (Ovis orientalis) од којих потиче и домаћа овца (Ovis aries) а који настањују Југозападну Азију и Јужну Европу (настањивали су и Балкан одакле су ишчезли пре 3000 година). Управо овај догађај је разлог зашто се период од Марта до Маја у древном зодијачком календару наших предака обележавао знаком Овна.
.
С обзиром да је ово време када Сунце Вид (Син Божији) почиње да се пење на свој небески трон (дугогдневница), овај период симболизује и врелина односно ватра (која тек сада остварује своју снагу) чије се обележје крије у називу младунчета овце у српском језику: јагње али и овна у латинском: aries. Јагње је когнат огња (ведски бог ватре Агни – латинско ignis, литванскo ugnis) док је aries когнат јаре – врелине (и новог лета, године – year, jahr). У време рађања (дивљих) јагњади рађа се и ватра небеског огња.
.
Младо пролећно Сунце је у старосрпском (словенском) фолклору представљено ликом бога Јарила – лепог и снажног младића (лепи Јуро у Хрватској), доносиоца летње јаре којег је у хришћанству сменио Свети Ђорђе. У антици је то Арес, бог рата и храбрости, али и Ерос, бог лепоте и телесне љубави (Ареса код Римљана смењује Марс по којем и планета владалац знака Овна у астрологоји носи име). Са пролећем буди се лепота природе а са лепотом и сексуалност и љубав са чим су у вези многи старословенски пролећно-летњи обреди и обичаји.
.
Слово Живот представља ватру Сунца (које даје живот природи), распламсане зраке сунчеве светлости, тачније шест сунчевих зрака који су видљиви људским оком. На овом месту сунчева светлост поприма квалитет топлоте, врелине а то је јара односно жар. Од жара долази и жеља (жудња коју подстичу пробуђена чула), жега итд.
.
Слово Ж је чисто словенско слово, нема га у грчком алфабету (грци немају глас „ж“) па и службена наука признаје ово слово за творевину словенских учитеља. У пра-словенксо доба, глас ж је настао палатализацијом гласа г испред самогласника предњег реда. Његово место у азбучном низу показује да оно није случајно ту где јесте, већ се савршено (као и друга, наводно грчка слова) уклапа у календарски систем староевропске сунчеве године. На пролеће живот се поново буди.
.
Након слова Живот долази слово Ѕело (Ѕѣло). Са јачањем пролећног Сунца буди се природа, растиње цвета а животиње излазе из зимског сна. Са почетком пролећа из стања брумације (зимска утрнулост) излазе и змије. Период њиховог парење траје од маја до јуна и тада су најактивније и најчешће се срећу у природи. Стога се на празнике почетка пролећа Младенце, Благовести и Тодорову суботу реч змија не помиње. С тим у вези су и обичаји шутирања камења у даљ како би змије остале што даље од људи предстојећег пролећа. Сасвим логично, имајући управо речено у виду, слово Ѕ представља змију – време њихиве активности и парења.
.
Назив Ѕело на старословенском носи значење веома. Назив овог слова могао је настати касније (метафизички слој) док је изворан могао гласити змија или ѕмiи (облик који срећемо у црквенословенским текстовима). Слова/гласови з и ѕ (дз) су по звучности блиски и могу подсећати на сиктање змија. И слово з (Земља) има облик који подсећа на змију (змија пузи по земљи) а глас з је у многим словенским језицима заменио глас ѕ. У најстаријим ћириличним текстовима уместо слова s наилазимо на слово з са пречкицом док у глагољичним текстовима (који су старији од ћириличних) редовно стоји посебно слово за глас ѕ (које у глагољици по изгледу подсећа на змију која се извија из котарице). У већини словенских наречја глас ѕ је још одавно загубљен (па га вероватно стога у ћириличним споменицима испрва мења варијанта слова з) али он још увек постоји у пољском језику, македонском и наречјима Јужне Србије.
..
У веровањима српског народа змија има и позитивну магијску улогу. Верује се да испод прага сваке куће живи змија чуваркућа у којој се крије душа предака. Преци су се некада сахрањивали испод прага и испод огњишта куће па би се сасвим логично затечена змија управо на тим местима повезала на мистичан начин са душом предака од чега је могло и потећи ово веровање. Такође се змија у пољу везује за плодност и стога се она налази на обредном хлебу по називу „њива“ итд. Такође се веровало да ако змија пређе преко новорођенчета да ће оно имати посебно здравље и срећу. Као што видимо од змије се клонило као од немани али уједно се сматрала благотворним, мистичним бићем.
.
Прича о змији чуваркући која живи испод прага дома симболички ме подсећа на „змију“ кундалини енергије из јогичке хинду традиције. Кундалини енергија, позната као „моћ змије“ унутар човека лежи склупчана у коренској чакри (муладари) и при одређеној јогичкој пракси она бива пробуђена при чему се извија дуж кичмене вертикале кроз сушумну, средишњи нади (енергетски канал) све до темена главе, до крунске чакре (сахасраре) узрокујући блаженство. Коренска чакра муладара јесте темељ човекове куће – тела, његов праг. Кроз коренску чакру ми смо уземљени самим тиме у вези са својим прецима (преко земље – телесне равни) са којима делимо исти генетски материјал и телесну постојбину – земљу. Кундалини енергија је сила која обнавља – чува тело. Већ сам писао о томе како се првих девет слова азбуке скоро па савршено уклапа у јогички систем чакри. По таквом гледишту коренска чакра одговара слову Земља! Слово Ѕело одговара сакралној чакри (доњи стомак), центру сензуалности и узбуђења. Слово з је једно од два слова у азбучном колу године које прелази испод линије писма. Оба слова (друго је р) налазе се на местима где се деле топла и хладна половина године, код Ђурђевдана (з) и Митровдана (р) о чему сам већ писао овде:https://www.facebook.com/azbukveda/photos/a.112136073877145/449466226810793/ .
Линија Ђурђевдан – Митровдан представља праг године између земље – зиме и неба – лета. Слово з изгледа као да извире из земље (испод прага године) ка небу, као семе, или као змија. С друге стране слово р (Рци) заривено је у земљу јер то је време погреба године, орања и сејања новог семена пред зиму.
Можда је ова аналогија произвољна и сасвим случајно подударајућа, али није искључено да је у древности постојала веза између српскословенске и хинду културе која је могла делити сличне духовне назоре. У народним обредним песмама имамо предања о пресељењу срба из Индије а код трачана проналазимо симбол змије изувијане око усправљеног штапа попут кундалини што је и савремени симбол медицине – дакле здравља.
.У астролошком зодијачком календару, период маја који је у азбуци обележен змијом, обележен је знаком Бика. Време маја и јуна је било време тељења староевроског изумрелог бика Уроша. https://oldeuropeanculture.blogspot.com/2016/05/ram-and-bull.html . Везу бика и слова Земља видимо у називу словенске митске краве Земун. Време Бика јесте време процвата и плодности земље.
.
Да ли у азбуци видимо слој неког древнијег календара/зодијака? То сасвим сигурно јесте календар, варијанта која се на неким местима подудара са традиционалним дванестомесечним зодијаком док на неким местима има своја посебна обележја. Змију, тачније змаја – аждају срећемо у хришћанској иконографији као неман коју убија Св. Ђорђе на дан који обележава почетак летње половине године. На тој тачки се смењују обележја слова Ѕело и Земља. Можда ова два блиска слова означавају два вида змијске природе – Ѕело означава змију као неман, мору, зиму, страст коју савлада Јарило/Св Ђорђе и оно остаје испод прага године док Земља означава змију као плодност, изникло семе, здравље, мудрост и снагу са којим почиње ново лето.
(Илија Зипевски, АзБукВеда, 51-ви наставак)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 