Топлина нека к њему ме вуче,

Вјешта игра валова живота,

А, чежњиве мисли свакодневно муче,

Да баш, у завичају, доживи се стота.

.

Завичајно сунце ближе је и љепше,

Све је двапут топлије и срцу је драже,

И небо је плавље, мирисније су руже,

Свој са својим, тако се каже.

–

Нијесу ово ријечи без реда и смисла,

Већ животна ријека која у круг тече …

„Најљепше је у свом завичају!“

Како једном давно пјесник рече.

.

Док си млађи вјетрови те носе,

Од једног до другог краја свијета,

Ал, када ти једном посиједе косе,

Зажелиш се из свог завичаја цвијета.

.

Тада ти оживе успомене старе,

Рођење, дјетињство, младост и одлазак,

Љубиш сваки камен, своје земље драге,

Нека је благословен свачији повратак.