Начело је наше поезије срца,
бојимо је крвљу да се љубав пије,
освануће зором врле амајлије.
.
Транзицију душе нека смири љубав
која иде путем са својијем кредом,
тад се обрадује образом и лицем
и кити нас песмом и одличјем.
.
Бацимо ли веру да смо увек први,
узалуд је спремност да магија хрли,
процветаће песма у нашем окриљу,
послаћемо цвеће да се пуне вазе
о одјекну речи ко музичке фразе.
.
Напојте се стихом које песник нуди
не коцкајте блао без изданка права
нек осване мелем у нашим песмама
закликтаће срце кад поноре дуби.

Д.П: “Суза старог кестена“