Миомирка Мира Саичић: Месечева соната
У месецу сам свила
све своје снове…
Неке старе и неке нове.
Неке чежње, тамне, далеке.
И уздисаје, неке лаке, а неке меке.
У месецу сам скрила
истине и сање…
неке веће, а неке мање.
Неке безазлене лажи,
које од мене, нико и не тражи.
Месецу сам дала
многе своје планове
да са њим далеко отплове.
Месецу сам дала и бесане ноћи,
неостварене жеље без животне моћи.
Много исплаканих
И неисплаканих капи
на љубавној мапи.
Месецу сам дала,
све је прихватао и без молим
И без хвала…
Никад да нестане.
Увек ту за мене…
У тишини и тами.
Љубавник верни,
што уздахе мами.
Купах се у месечини,
као облак на пучини.
Сјајем се умивах,
сребрним и бледим,
Да лепоту лика заледим.
Месецу сам тајне
неке своје дала.
Другом нисам смела
Или нисам знала…
Еј, месече драги,
поведи ме са собом…
Да одморим душу
у пловидби с тобом…

Ne secam se kad sam procitala ovako lepu pesmu! Svaka cast! Prelepo! Vise ovakvih objava zelimo!
Чаробне речи! Лек за душу ❤️