Миомирка Мира Саичић: Месечева соната


У месецу сам свила

све своје снове…

Неке старе и неке нове.

Неке чежње, тамне, далеке.

И уздисаје, неке лаке, а неке меке.

У месецу сам скрила

истине и сање…

неке веће, а неке мање.

Неке безазлене лажи,

које од мене, нико и не тражи.

Месецу сам дала

многе своје планове

да са њим далеко отплове.

Месецу сам дала и бесане ноћи,

неостварене жеље без животне моћи.

Много исплаканих

И неисплаканих капи

на љубавној мапи.

Месецу сам дала,

све је прихватао и без молим

И без хвала…

Никад да нестане.

Увек ту за мене…

У тишини и тами.

Љубавник верни,

што уздахе мами.

Купах се у месечини,

као облак на пучини.

Сјајем се умивах,

сребрним и бледим,

Да лепоту лика заледим.

Месецу сам тајне

неке своје дала.

Другом нисам смела

Или нисам знала…

Еј, месече драги,

поведи ме са собом…

Да одморим душу

у пловидби с тобом…


Фото: Месечина; Википедија

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s