Ја сам Тијана Дамјановић, користим псеудоним Аурора Борис. Имам 34 године. Почела сам да пишем песме у 21ој години. Написала сам и књигу „Инверзија“ која представља спој духовности и хумора У њој је комичан лик Јагош који силно жели духовно да напредује, али му не иде.

Песме су обележиле мрачно поглавље мог живота и због тога су „тешке“ и пуне сете. Бог ме је благословио њима, те су послужиле као својеврсни вентил. Заиста су туга и бол у стању да породе врхунско стваралаштво, нарочито кад је у питању песнички изражај.

Занимљиво је да песме не пишем од своје 27е године тако да тај „мрак“ одражава стару мене. Себе сматрам фениксом који се изнова родио из сопственог праха. Ко истински сретне Христа у свом животу, он се наново рађа. Тек од 33е написах свега пар песама, углавном у славу Бога и ево једне као пример друге, сасвим нове епохе мог живота:

 Потреба за тобом

Потреба за тобом.

Твојим присуством.

Испунила бих те собом.

И с тобом ћу се стопити.

.

Твоја душа мој је разговор.

Мелем је твој глас и говор

На све моје недоумице, ти имаш одговор

Само ти си мој грех успео укротити

.

У твом се погледу коначно могу одморити

Хоће ли ме мој грех поново поробити?

Осећам се сигурном у твом загрљају

Чуваш ме, мој сапутниче, мој пријатељу

.

Болео си. Док си тргао све моје црнине

Кроз тебе говорио је и говори ми Дух Истине

Помогао си да се ослободим од зла, од тмине која ме је обавила и горке празнине

О ослободиоче из даљине

.

Да, нама припада распеће

Мој би се его од тебе радо отргао, али срце неће

Моје си ослобођење. Поновно рађање

Моја си љубав и моћна сила у грудима, што се креће

.

Вечна тежњо без испуњења.

Ватро у којој горе сви моји окови,

Чежњо мог новог рођења

Море, у које иду сви моји токови

.

Божији посланиче, ћутим те и слушам све тонове твоје душе, тако разнолике,

Твоји погледи све моје бедеме руше

Породиле су те у мени све моје неприлике

.

Светиониче, моје се биће уз твоје свије

Моја је душа тебе тражила у мраку

Као брод на мрачној пучини да га светлост звезда обавије, и пригрли у свом зраку

.

Само љубав је нас стожер,

.

Бојала бих се, али у мени је мир.

Гризла бих, из своје ране ранила,

Ти си једновремено делић и читав свемир

Као да сам те као таквог уснила

.

Сва моја бол се полако губи и нестаје, светиониче.

Моје биће се уз тебе ослобађа

Ћутим те, спасиоче

Док те моје старо биће порађа