Ноћ
крадом силази низ град
без Месеца и звезда
моја улица
огрнута тишинама
тоне у самоћу
ћутим…
а сећања навиру
заглављена
у данима без бројања
и годинама без путање
…како да се навикнем
без тебе у сновима.

.
Сам
у тишини утамничен
ослушкујем сетне песме
ретких птица
гомилам дане
који ми ништа не значе
а ти негде мирујеш
у мојим сновима
и сећањима
и кад сам многе љубио
веровао сам да тебе љубим
знам да никад нећу
престати да те волим
док ме не пробуди
мирис твојих усана.

.
Драга моја
све више се бојим мрака
и заборављених сокака
буди моја тајна
сакривена у незабораву
буди моја ретка птица
која понекад наврати
да пробуди младост
у којој дише прашина
са твојих табана
која је била лек моје душе
а заборав наша судбина.

.
Можда је мила
у твојој башти пролеће
са мирисом добрих времена
расцветао април
можда се лептири
јуре твојом авлијом
без ожиљака и рана
можда се ласте
играју на ветру
у трептајима Сунца
…а ти сретна
што нема априлских киша
које ниси волела
јер оне су знале у ово доба
у моме граду
дуго плакати.