Оној што је у сунце загледана нетремице,
што пламен хвата мирним прстима,
што чује химну Духа Свеопћега иза буке и вике слијепаца –
М. Е. Х. посвећујем ову књигу.

ПРОЛОГ
Имао сам осамнаест година када ми је љубав отворила очи својим чаробним
зракама и први пут ми душу дотакла пламеним прстима. Селма Кераме бијаше прва жена која ми је својим чарима дух разбудила, која је у врт узвишених осјећаја испред мене кренула, тамо гдје дани протјечу као снови и гдје се као светковине окончавају ноћи.

Управо Селма Кераме научила ме својом љепотом да обожавам лијепо, својим осјећајима ме научила тајнама љубави, она ми је на ухо отпјевала први стих пјесме о истинском животу.

Који младић не памти прву ђевојку која му је својом мекоћом замијенила
младићки немар јавом величанственом, која га рањава милином и сатире слашћу својом? Тко се од нас не топи од чежње за тим чудесним временом у којему се нагло пренуо и уочио како се цијело његово биће сасвим промијенило; како су се дубине у њему размакнуле и још дубље постале; како су се испуниле слатким осјећајима што и горчину у себи крију; како млади у сузама и страсти, како у несаници уживају?

Сваки младић има своју Селму што се у ведром прољећу његова живота
појављује, која његовом осамљивању поетичан смисао даје, која му самотне
дане угодним дружењем замјењује и глухе ноћи му химнама обремењује.

Био сам сав предан узбуñењима природе, надахнућима из књига и светих објава у вријеме када сам чуо како љубав Селминим уснама шапуће на ухо мојој души; живот ми бијаше самотан и студен попут Адамова боравка у Рају до трена када се Селма преда мном усправи попут ступа свјетлости. Јер, Селма постаде Ева томе срцу препуном тајни и чудеса, она га упути у бит свемира и она се пред њега попут огледала постави. Ева изведе Адама из Раја својом вољом и његовом преданошћу, а Селма мене уведе у Рај љубави и чистоће својом љупкошћу и мојом податношћу. Али, првоме човјеку се не деси оно што се мени десило, јер мач огњени што је њега из Раја протјерао заправо је мач који мене бљештавом оштрицом престраши и из Раја љубави ме протјера прије него што сам се успио одупријети и прије него што сам успио плодове добра и зла кушати.

Данас, након низа мрачних година што потиру и саме обрисе тих дана, од оног прелијепог сна остадоше ми само болне успомене што ми око главе лепршају као невидљива крила, што ми маме болне уздахе у грудима, због којих ми вјеђе рањавају сузе бола и очаја. Лијепа и заносна Селма изгуби се негђе иза плавога обзорја и на овоме свијету за њом остадоше само болни јецаји мога срца, само мраморна гробница подигнута у хладовини чемпреса. Тај гроб и ово срце моје представљају све што остаде да приповиједа свијету о Селми Кераме. Али, тај мир што копа гробове не одаје тајну коју божанства похранише у тмину ковчега, нити гране што сисају сокове тијела одају тајне мркле дубине сезањем у висине. Дотле су уздаси овога срца и његови јади веома рјечити – они се управо точе с капљама ове црне тинте казујући о свјетлости несреће коју Љубав, Љепота и Смрт представљају.

Пријатељи из младости моје, ви што сте се по Бејруту расули! Када се наñете поред те гробнице надомак цедрове шуме, посјетите је шутке и тихо се крећите да стопалима својим не бисте узнемирили оне што под слојевима земље почивају, а онда са страхопоштовањем застаните крај Селминог гроба и у моје име поздравите црну земљу што јој тијело пригрли, с уздахом се мене присјетите и тихо прозборите:

»Овђе су покопане наде онога младића кога сама Судбина одведе иза мора;
овђе су запретана његова надања, сачуване његове радости и сузе, и овђе су
ишчезли његови осмијеси; меñу овим нијемим гробовима стасају његове туге
заједно с чемпресима и тополама; над овом гробницом његова душа сваке
ноћи узмахује крилима другујући с успоменама, враћа се са самотним силуетама опхрвана тугом и сјетама, рида с гранама над оним што још јучер бијаше  химна на уснама Живота, а данас је мукла тајна у земљиним њедрима.«

Пријатељи из младости, заклињем вас женама које су ваша срца љубила да положите вијенце цвијећа на гроб жене коју је моје срце вољело – можда ће цвијет који ћете положити на заборављену гробницу постати попут капљице росе коју вјеñе јутра точе у листове увеле руже.