Ноћ, он тужно ћути, као сан да сања,

Kако Витез славно, на бојишту гине,

Док с’ Истока златно, Сунце већ израња,

Урлик зачу силни, кроз венац планине.

.

Глас његовог друга, пређе преко поља,

Склопио је руке, молитва и стрепње,

Звоник негде чу се, трепти Богомоља,

Страх у њему самом, прену га из зебње.

.

Погледа огњиште, не пламти ни плама,

Само ситне искре, по пепелу пиште,

Јутро освануло, њега грли тама,

Док урлици браће у њему још вриште.

.

По прозорском стаклу, зрак се поиграва,

На зиду у углу, зов је од даљине,

Оштрица од мача, бљеском пресијава,

С њим би се винуо, к Богу у висине.

.

Запита се, рањен у пустоши својој,

Дал је чуо друга или му се чини,

Навикнут да живи, са Вучијим зовом,

Ова зора му се, ратничком учини.

.

Дал сва браћа тако, самотно самују,

Окружени снов’ма, будни – кошмар снију,

Чији урлик они из пољане чују,

Гледају оружје, битку с собом бију.

.

Узе дрво једно, баци у ложиште,

Гле искре плануше, а тек су понека,

Kад би само мого, отић на бојиште,

Тамо још судбина, витешка га чека.

.

Војевањем д’ оде, како доликује,

Доста му је више, да живи у тавни,

Нико му не треба, да га одликује,

Већ он само жели, пут предака славних.

..

Отворио врата, хладни зрак га секну,

Сам себе упита: „Kол’ко нас још има?“,

Очи овлажише, сузе образ пеку,

У грудима леди, непролазна зима.

.

Уздахну уморно: „Претешка голгота…

Ход, између смрти и тешког живота!“