Стихија ће донети тренутак,
тренутак мисли које се збише
у часу значећи велику дубину,
јер све остаје тај моменат.
.
Таласи ветрова грувају стене
дрво и бразда покошени стоје,
уживање и склад проналазе веђе
топе се сени ко часови румени
.
И одлази мирисна росна трава
А очи и сунце жалосно стењу
И моле спокој да им душу гане.
.
О, сан’те, стан’те ветрови румени
и души дајте спокој, мир и сан
и уживајте још само једно вече,
да вас од збиље отргне дан,
.
Ко птице ловећи цвркут свој у лету
и молећи љубав
да им вечно цвета
ко путник који вечно лутат хоће
живећи у сну, сећању, сањи.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“