На дверима храма

Неколико дана касније, када ми је већ била додијала самоћа и очи ми се замориле гледајући мрачна лица књига, седох у кочију и дадох се у потрагу за кућом Фариса Керамеа, све док не стигох до кедрове шуме где свет одлази у шетњу. Ту кочијаш усмери коња с главнога пута и крену алејом осенченом тополама, а с обе стране лелујала се трава и украсно биље, и априлско цвеће што се осмехивало уснама црвеним као рубини, плавим као смарагди и жутим попут злата.

Убрзо се кочија заустави пред једном усамљеном кућом у пространом врту у којем су се гране грлиле, док је ваздух испуњавао мирис ружа и јасмина. Само што сам начинио неколико корака по врту, појави се Фарис Кераме на кућном прагу излазећи мени у сусрет – као да је звук кочије у тој усамљеној оази огласио мој долазак. Изражавајући добродошлицу, Фарис ме срдачно поведе у кућу и уместо мога оца кога је веома волео, посади ме крај себе и започе разговор распитујући се о мојој прошлости и занимајући се за моје намере у будућности. Одговарао сам му сричући оне снове и надања које младићи иначе сричу пре него што их валови имагинације изнесу на обалу свакодневице у којој нема ничег осим труда и напрезања. Јер, младост има крила с перјем од песме, има нерве саткане од илузија, и та крила узносе младе људе изнад облака те виде како је цели свет преплављен зракама дугиних боја, чују како живот пева величанствене песме. Менутим, та поетска крила убрзо покидају олује стварности, те они падају у свет збиље, а свет збиље је чудесно огледало у коме човек себе види као нешто ситно и наказно.

У томе трену, појави се иза плишаних врата девојка обучена у меку белу свилу и лагано се запути к мени. Устадосмо ја и шејх који рече: ≫Мога старог пријатеља време је одвело од мене, али ми га сада враћа у лику његова сина, тако да управо гледам тога пријатеља премда није преда мном.≪

Девојка прине и загледа ми се у очи, као да би из њих хтела извући истину о мени и сазнати зашто сам дошао. Затим ми дохвати руку својом руком која је меким додиром и белином подсећала на пољску љубицу. При додиру ме запљуснуше неки нови и чудесни осећаји, налик на песничку идеју која се тек почиње обликовати у маштовиту књигу. Седосмо шутке – као да је са Селмом ушао у ту собу величанствен дух који инспирише и потиче на мук. Осећајући то, Селма се осврну према мени и рече ми с осмехом:

≫Отац је често спомињао твога оца причајући ми приче из њихове младости. Ако је и теби твој отац причао те догађаје, онда ово и није наш први сусрет.≪ Шејх се обрадова ријечима своје кћери, то му лице сину: ≫Селма је веома сањарски настројена, па јој се чини да све плови у свијету душевности.≪

Потом се шејх врати разговору са мном, с крајњом пажњом и нежношћу – као да је у мени открио чудесну тајну која га на крилима успомена враћа у минуле пролетне дане. Посматрао ме је призивајући сећања из младости, а ја сам њега посматрао сањарећи о својој будућности. Шејх ме је гледао наткриљујући ме погледом као што гране високога дрвета што садржи искуства свих годишњих доба наткриљује ситно раслиње препуно још увијек уснуле енергије и недозрела живота; био је као стамено стабло с чврстим корењем, стабло које је већ искусило лето и зиму живота, па сада стоји пред олујама времена, а ја ситна, слабашна и крхка биљка која је доживела само пролеће и која је затреперила једино на јутарњем лахору. Селма је ћутала, гледајући час мене а час оца – као да с једнога лица чита прво поглавље романа о животу, а с другог посљедње поглавље.

Дан је измицао уздишући у парковима и вртовима, и сунце је залазило утискујући жути пољубац на високе врхове Либанона наспрам куће, док ми је Фарис и даље причао своју повест изазивајући моје дивљење, а ја сам њему низао песме своје младости узбуњујући га. Селма је седела поред прозора посматрајући нас сетним очима. Без покрета је слушала наш разговор и није ништа говорила – као да је била свесна да лепота говори небеским језиком који је далеко изнад гласова и речи што се изговарају језиком и уснама, вечним језиком који укључује све спевове људскога рода претварајући их у неме осећаје – исто као што мирно језеро сабира песме потока у своје дубине претварајући их у вечни мук. Јер, лепота је тајна коју разумевају наше душе, радују се тој лепоти и стасају под њеним зрачењем. Дотле наше мисли пред лепотом застају у недоумици, покушавају је оменити и отеловити речима, али не успевају. Лепота је матица што тече из једног извора пенећи се међу обалама осећаја онога ко је посматра и стварности која се да видети; истинска лепота је зрак који се из душине дуге пробија и светлост расипа изван тела – као што се живот рана из дубина семена па се мирисом и бојом у цвету одева; она је потпуно разумевање мушкарца и жене које се у једноме трену остварује, у једноме трену ствара чежњу што се узвисује над свим другим чежњама; то је онај преокрет душе који љубављу називамо.

Је ли у смирај тога дана моја душа тако разумела Селмину душу, и јесам ли је – захваљујући томе разумевању – видио као најлепшу жену на свету, или је то био нектар младости захваљујући којему видимо обрисе и представе којих у стварности нема? Је ли ме младост понела па сам као илузију угледао ту зраку у Селминим очима, ту сласт на њеним уснама, тананост у њеноме струку; јесу ли ми та зрака, сласт и тананост отвориле очи да би ми показале радости љубави и њене туге? Не могу то докучити, али знам да сам доживио осјећаје какве никада прије тога нисам доживио: сасвим нов осећај обузео ми је срце миром који подсећа на треперење духа понад пучине мора пре почетка времена. Ти осећаји родише моју срећу и страдање, као што се створења уопште ранају и преображавају вољом тога духа.

Тако је протекло кратко вријеме у којему сам се први пут срео са Селмом. Таква бијаше воља неба која ме избави из уснулости, обамрлости и младости да би ме као ослобођена повела у процесији љубави. Јер, љубав је једина слобода на овоме свету – она узноси душу на највише место које не досежу људски закони и обичаји, којим не господаре природни закони и мудрости. Када сам устао да пођем, приђе ми Фарис и рече гласом пуним срдачности: ≫Будући да сада знаш пут до куће, требаш долазити с осећајем сигурности с каквим идеш очевој кући, те мене и Селму сматрати оцем и сестром. Је ли тако, Селма?≪

Селма кимну главом у знак одобравања и погледа ме као изгубљени тунинац који је пронашао добро знаног пријатеља. Фарисове речи бејаху прва мелодија која ме доведе крај његове кћери, пред престоље љубави, бијаше увод у небеску поему која се завршила горчином и туговањем, љубави која је сила што наше душе бодри те нас приближава светлости и пламу, пехар из којега пијемо рајски нектар и горчину. Док сам одлазио, шејх ме је пратио све до краја врта, те се поздравих с њим, а срце ми је играло као што усне жедна човека задрхте када руб чаше дотакну.