Кроз отворен прозор,

крз окно своје утробно,

из себе бих у прозрачну јесен,

у светлост днева да се распем,

у златан прах михољског лета.

.

Одиста, треба ли што друго,

треба ли више већ отписаном дану

до да пробуђен буде за једну сјајну смрт.

Поезија можда и не зна да каже

због чега с јесени горе дивље трешње.

Можда су само пастири знали да разгласе

славу ватре и растиња у ком пребива,

да виде пламтећу косу усмрћеног бога.

.

Пријемчивост за сјајно згарање лишћа

не сведочи ли о нечем другом, ипак.

На пример, да већ разумеваш мирис земље

препуне доказа о труљењу,

препуне доказа о дугом самирању у влази

коме је податно све што нема ватре.

.

А тек жестина муња како је недостижна,

како потресна помисао на њих,

и бесмислена – јер су небески сој.