„Љубав траје колико и живот!“, тако кажу људи.

„А, мудро би било доказати вечност!“, проговори душа.

Шта ћу рећи срцу, ако сутра пита кол’ко је волело?

Зар за један живот, до последњег даха…

Зар док траје тело?

Ја не умем тако!

Покушајте људи можда и умете продужити века,

ал искрена љубав она једна права, већа је од њега,

и од света целог, дужа од живота…

До бескраја сеже!

У морнарском чвору и небеском двору за душу се свеже.

Ево… Послушајте ту у мени куца једна вечна љубав

и пролазност ова њој се сада клања, осећај је убав.

Знам, све једном прође и прохуји време, дрхти звук од сата.

Пешчаник се сурва у дубине неме кроз малена врата.

Али ова љубав снажна је ко ветар и ко сунце топла…

Хиљаде рођења, милиони смрти, смака и потопа!

Све то када прође једно проћи неће, у мени ће остат’,

Љубав мили моји ни након живота не уме да згасне.

Док ме тихо буди, откуцај што снива…

Једном, не знам када чућу глас вољеног како ме дозива.

Одзвањаће силно путем галаксије, у сазвежђу ватре!