Ако желиш да упознаш свет

мораш бити разапет

да ли ће нека божја заповест

да помути до краја

или избистри свест.

Свезналици мирише цвет

ал’ ветар љубавне чежње

епикурејски чест

ојађено тугује

па са болом, као са другом,

пркосно другује.

.

Песник ил’ научник

рекоше мудро 

да смо сви нарциси

каткад и бонвивани

па често дајемо маха

духу своме

и свет нас зато прогони,

душмански без даха.

.

Ако ми дух буде јак

и ставим на себе судијску тогу

да мерим душе због песимизма голог

решићу да на болесну свест

ставим излечив облог

а пошто је живот

замена за панађур обиља

онда смо далеко од смиља и босиља

а тако близу сунчевом зраку

који би могао у једном маху

да нас спали

иако смо духовни колоси

ил’ само нужност

и тако мали.

.

Сазнање или незнање

које нас мучи више или мање

стављају на тас

живот сваки час

па криком у себи,

 не дам да ико чује

и види моју смрт

или спас.

Д:П: “Небеска звона“

Фото: Последње речи ИХ; Википедија