Отвара се поново оно питање обузетости болешћу

као лепотом учињеном усред рама

једном затегнутом платну.

Докле то лутање без обое

и кичмени стуб слаби

не одолева као онај из Коринта

кад смо сви били нејач.

Ходају вични, тугом би се добацивали

шакама утиснутим у глину што рађа,

сасвим самоћа мимоићи ће

и кад у несвест падаш.

Кад поново отвориш очи

дете ће из мојих полуотворених усана изаћи

и измамити уздахе очевидаца

као и моје мати.

Нема дилеме,

ту за моје очи нема места

и видом ћу зато ући у себе

да би се наднела над рођењем

на које црвено вино проливају

као највећу тајну смртности

бели робови у дугом низу

пред моје главе постављени

и као да се Сфинга рађа у исто време

из моје слузокоже

новорођени песник теши све окупљене

зато што су морали бити рођени.