овде

под разбојничким небом

стојим

погрбљен, разваљених руку,

ноћ пада,

жалосна врба се над

главом савила

висе јој тешке гране

пуне туге

суморне сенке лете

преко чела,

паћеничке звезде

мом погледу блиске

згасле су,

задимиле су вече,

ко знамење

у моје очи се зариле

бесконачност неба хладна и

тамна,

чује се прасак што граби

болу,

цепа се небо, громови

тутње

плачу даљине,

нигде никог немам

зајецала душа

у црном плашту.

са тужних и скрушених

грана врбе

пада,

мистична песма, свежа

и врела,

продире свуда,

касапи срце

одјекују

сетни звуци

дроњавим телом

у ком

црна беда уз кукњаву расте,

сисам тугу

прохујалих дана,

све бешње

све више,

без вере и наде,

испод голе врбе

знам

неће друго време доћи,

нестаћу

у блаженој тами

бесконачног пута,

где ће боли ишчезнути

у бусењу трава,

где се чула губе

где се мирно спава

Фото: Жалосна врба; Шума пева; Википедија