Како гордо одзвања ти име,
Србијо, ко богови да кличу,
Имаш чиме, поноси се њиме,
И боровима што у недрима нам ничу.
.
Сваки глас у тој дивној речи,
Планинска је река суза и крви,
Пред њим свак моли се и клечи,
И пева, Мати, зови и умрећу први.
.
Бусен сваки и дрво, река и камен,
Нису само белег, већ део човека.
Зато ти је син, као и ти, стамен
Зато ти је кћи, чиста као река.
.
Други су нам кости зидали у куле,
Ал смо куле сами зидали у себи.
Па кад дође време сви на те да хуле,
Ми и даље Мајко, певамо о теби.