Можда потонем
сањајући сан
од кога се не оздрављује.
.
Можда ме експлозија јутра
затекне у бунилу
дубоког самозаборава…
.
Можда ме разнесу речи
неког кормилара света
са срцем на доживотном одсуству…
.
Можда ме пепео надања
упије у себе
као свету воду …
.
Можда ме ватра
прихвати у коначној нагости
као брата …
.
Можда ме воде опколе
као последње острво
на чијим обалама стоји Човек
а не питање
без одговора.
..
П.Ш: “Пламен тишине“