На дуњици мојој долетела птица

да ми шапне неке дивне слике:

Како шуме реке, како лају птице.

Разувери моје челик неверице.

..

Слете ми на раме и тихо ми рече:

„Што пропусти синоћ, тако дивно вече?

Дотакла би зору док бремена се буди,

кад зелено класје месечину љуби.“

.

Тужно спустих главу и лице невесело:

– Иди птицо моја, ти у друго село.

Однеси ми драгом трунку моје боли,

путем којим хода да га не заболи.

.

Напушта ме јесен у крошњама дуње,

железна ми љубав привукла све трње.

Сад громови туку нема нигде штита:

Иди птицо, иди песмо…

Кажи, да бол за љубав пита.

.

Наше окриље, наш хлад, наша дуњица