Ана Ахматова: ***


Да се опраштамо не знамо –
Раме уз раме смо вечно.
Већ мркне. Замишљен си само,
А ја ћутим неизречно.
.
Гледамо, по цркви кад гремо,
Венчање, опело како.
Не погледавши се, идемо …
Зашто је с нама све тако?
.
Ил ћемо на снег сести, сате,
На гробљу, с уздахом, скрити –
И цртаћеш штапом палате
Где ћемо заједно бити.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s