Илија Зипевски: НАШ – ДЕВИЦА


Стигли смо до слова н односно Наш које у календарском колу заузима позицију астролошког знака Девице.

Девица обележава крај лета и сабирање летњих плодова. Након лета почиње да јачају енергије елемената земље и воде а то су женски принципи, док Сунце (ватра), мушки принцип залази испод хоризонтале (ваздух) календарског крста, односно залази у „подземље“. Стога је овај период обележен Богињом Мајком Девицом.

Време Девице је у старој вери срба посвећено богињи Живи која се још звала и Живана или Девана. То је Богиња Мајка Земља (Мокош код руса). Након њених дана следи зима, природа стари и вене и тај период је у старој српскoj митологији представљен ликом Бабе. Стога је касно (михољско) лето бабље лето, снег у марту је баба марта, а цвет висибаба најављује пролеће. Живану – Девану је у хришћанству заменила Богородица Марија.

У каквој је вези слово Наш са симболиком овог дела године?

Слово н (N)  у феничанском алефбету носи назив Нун. Иако значи рибу на феничанском (велику рибу, кита на арапском) званична наука извлачи порекло слова Нун од египатске хијероглифе змије (јер графички феничанско Нун више личи на змију него на рибу) која на хебрејском гласи накхаш (нахш на етиопском, нага на санскрту, енглеско snake). Везу змије и рибе видимо у томе што обе животиње немају удове, а поменуто значење слова Нун би помирила јегуља која је и змија и „риба“ (јегуља и ајкула су у српском когнати – ајкула је велика риба – арапско нун). У азбучној календарској симболици смо већ видели да знак рибе одговара слову Добро које пада пред пролећну равнодневницу (мрештење и лов на лососа) а знак змије словима Земља и Ѕело која падају на средину пролећа (буђење, појава и парење змија). Ипак изворни изглед слова н који се као такав налази у латиничном, грчком и старословенском писму (N) представља изокренуто слово з (Z) па самим тиме може се повезати са обликом змије. Ипак један други траг у вези са овим словом доводи нас ближе у везу са традиционалним зодијаком.

Накхаш које у савременом хебрејском носи значење змије потиче од прото-семитског нахаш у значењу лава (метатезирано ханаш на арапском, нешум на акадском). Док је у источносемитским језицима ова реч изворно носила значење лава, у источносемитским језицима је попримила значење змије (кобре). Ову везу помирује сличност лавље гриве и кобрине капуљаче. У сваком случају, Девица је знак који следи за летњим знаком Лава (време парења лавова).

У митологијама многих култура наилазимо на богињу која је представљана или као лав или у пратњи лава (Кибела, Индрани, Шакти/Дурга, Инана, Нана, Иштар, Секхмет, Ашера, Реа, Деметра, Фреја…).  Богиња уз лава представља време врхунца елемента земље (женске јин енергије) након лета које у природи обележава време парења лавова (јул/август) које се окончава у септембру у време зодијачке Девице.

Узећемо овде у обзир од свих поменутих богиња Сумерску Инану на коју се надовезује Кушанска Нана. Званична етимологија предпоставља етимологију Инане од корена нин што на сумерском значи жену, даму а које се даље извлачи из дечјег говора (или мајчинског говора детету) као ни-на, на-на. Когнат ове речи имамо у српском са врло блиским значењем као нана – баба а имамо и нунати – љуљати, успављивати. Иста реч се налази у енглеском са значењем часне сестре (nun) – нане, и у велшком (nain), италијанском (nonna) и турском, који има слојеве сумерског (nene) у значењу бабе. У српском имамо и назив за девојку, жену снаја, снаха, снаша.

Баба је етимолошки у вези са рађањем па тако имамо бабицу (дадиљу) али и бебу (мама је смекшано баба). Сви ови називи су прилично блиски и потичу из тепања – говора између родитеља и детета (тата – тета, дада – дадиља, баба – мама – папа – нана – беба – бабо – мома.. ). Но, да се вратимо на Инану.

У храму у Нипуру посвећеном Инани налази се ваза на којој је осликана велика дивља мачка која се бори са огромном змијом са урезаним текстом на клинастом писму који каже „Инана и Змија“(дакле Инана је овде мачка/лавица). Овај симболички приказ борбе мачке (лавице) и змије није усамљен већ га проналазимо и у православним храмовима ромејске епохе (нпр на поду базилике из четвртог века у Охриду). Обе животиње овде заправо симболизују летњи период – змије се појављују на пролеће са Сунцем, нестају на зиму, такође се појављују само дању а крију ноћу, док парење лавова почиње на лето а завршава се почетком јесени.

Ипак, борба лавице и змије може симболизовати и борбу/смену неба (лета) и земље (зиме) јер је змија та која пузи по земљи (змија, земља и зима су когнати у српском језику). Свакако у време Девице које следи за знаком Лава, наглашен је елемент земље (плодови) са којим почиње хладан период. Змија је такође симбол и благородности (јер се појављују са Сунцем које плоди земљу) и њен приказ се налази на српском обредном хлебу који се зове њива (руско нива) о чему сам већ писао овде:

Инана је такође представљана и као осмокрака звезда што може бити приказ Венере (или можда Сиријуса?) планете женских атрибута. Инана је (као и њене парњакиње из других сродних култура) богиња плодности, љубави и рата.

Божанство по имену Нана проналазимо и у Нордијској и у Грчкој митологији. Инанина хинду парњакиња Дурга, често је представљена на тигру како убија „демона“ у обличју бика. Та представа говори да је пролеће (Бик) прошло и да је дошло време лета (Лав) и плодова (Девица). У овом светлу можемо протумачити и борбу Инане и Змије. Лето (Лав) је наступило, а пролеће (Змија) је прошло.

Девица, Девана значи божанствена јер је основа речи девица дева – бог, божанство, божанствено. Корен дева се налази и у имену броја девет. Док у свим другим индоевропским језицима име за број девет садржи глас н (санскртско нава, латинско novem, енглеско nine, велшко naw, грчко ennea) једино је у словенским и балтичким језицима он замењен дисимилацијом (како каже службена етимологија) гласом д. Тако код словена имамо девет а код балта devyni, devini. Време Девице, као и слова Наш пада управо на девети месец у години након Божића или зимске краткодневнице. Девет месеци је потребно да Земља Мајка роди. Да ли онда можемо рећи да име за број девет код балтословена није случајан? Ако у балтословенском девет заменимо слово д за слово н добијамо невет, односно невини. Девичанство је и невиност а Девица је невина. Може ли ово бити случајност?  Девана код срба (и других словена) је једино предхришћанско божанство чије је име синоним за невиност (девичанство) које као истакнути атрибут носи Богородица Марија (Исус је по библији имао браћу и сестре). Словени су једини народ мени познат који је име бога или божанства у свом језику подарио женском роду као девојчица, девојка (ту је додуше и мушка варијанта дечак што наводи да се божанственост овде односи на стање пре брака/полних односа).

У хришћанској литургији је такође познат девети час молитве познат и као nones (nona – девети на латинском). Наиме, још из античких времена подела дана је играла значајну улогу, где је девети час обележавао завршавање дневних послова и време вечере (аналог са годином – време плодова и сумрак лета – зима као ноћ године). Што се тиче литургије, молитве су се вршиле на трећи, шести и девети час дана. Ови часови би се бројали од зоре (почетак дана) за коју се углавном узима да креће у 6 сати ујутро. Према томе девети час након зоре (6 сати) пада у 3 сата поподне. У аналогији часовника и годишњег календара, 6 сати одговара зимској краткодневници а 3 сата (девети час) времену Девице и слова Наш.

Слово н у језицима се често меша са словом м. Нпр. „сам“ на чакавском гласи „сан“ или „ми“ на македонском гласи „ние“ итд. Феничанско слово Нун графички заправо представља половину слова Мем чему је вероватно разлог управо звучна блискост ових слова, а Мем на хебрејском означава воду док у српском имамо мити, мивати, мокро, мочити, мочвара, море, мазати, масло, масно итд. О томе сам већ писао овде:

Глас н такође у језику такође гради појмове блиске идеји слова м као што је назив за брод, чамац, галију (navis – брод /лат/, navy – морнарица /енг/, nauh /сан/, nauh /грч/, nau /стирс/, nor /нор/- брод, чамац, галија). У српском језику глас н обележава речи са присвојним значењем као наш, нас, нама, њима, његово, њено итд као и присвојни наставак ин код именица женског рода (мајкин, ћеркин..), док глас м означава заменице ми, мени и присвојно моје. Дакле ми и наше, нас и моје. Видимо дакле блискост појмова грађених овим гласовима. Такође имамо блиско мама и нана. Све ово слути да су се гласови м и н идејно мешали или чак да је можда један глас произашао из другог.

Раније сам већ писао о супротности слова н и д која стоје једна насупрот другом у азбучном календару. Д стоји на почетку лета/дана (дати) док н стоји на почетку зиме/ноћи (ношт – ништа). Тако имамо потврдно да и одречно не (ни). Да – не, дан – над (not – нет), дажд – ношт. Гласови н и д одражавају равнотежу хоризонтале календарског крста, потврду и одреку годишњих (дневних) сила. Н и д су гласови који творе реч девет (нава) али и они који носе значења рибе (феничанско нун и хебрејско даг) која такође симболизује плодност због брзог и масовног размножавања (идеја воде слова н и м).

Све у свему, у овом слову видимо идеју плодности (змија, риба), воде и изобиља. Могуће је да је некада обележавало управо Нашу Нану, Девицу Девану Живу Мајку.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 53-ћи наставак)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s