Радица Матушки: Славно бојиште


Kаткад тако сетну ухвати ме језа,

па се сетим Kосмета и чет’ри оцила.

У грудима живи благодатна веза…

Белокрилне птице како шири крила!

.

Знам више се никад поновити неће,

оно храбро време с погачом и соли.

Док нам црна тама по колевци шеће

и на плодној њиви само камен голи.

.

Препуне пољане и крви и рана,

јоште мајка држи заставу у крилу.

А, нада јој давно беше закопана

са витешком славом кад се небу вину.

.

И згариште тихо спаљених огњишта,

жедна мртва уста, кап небеског пију…

На бојишту славном сад не цвета ништа,

црвени божури лат с сузицом лију!

..

Под ребрима болно застало је време,

испуњено јадом, страдањем и смрћу.

Пупољци су крхки, још нежније семе,

речи ми саме с јецајем загрцну…

.

Очај се са болом у грлу наниже,

стравичне су слутње обузеле стих.

Неки нови ужас прилази нам ближе,

маршеви застали, оста само крик.

.

О Србијо, мајко… Где је твој војник,

кол’ко ли их оста под небеским сводом?!

Још ми срце дрхти мислећи на њих…

Пробуди се, заклињем те Храмом и Слободом!

Фото: Храм Световида у Аркони; Википедија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s