Походе ме мора о која се огреших кад грех

би светиљка на врху до кога се снило

и разбијали крчази;

мора, хваљени час када са драгане

упрљане воћем,

скидох месечину као љуске са плода.

.

Отварају се мора, дани недорасли мудрости

што беху с бескрајем под мишком

и временом ко фрулицом о пасу, мора

речи пуцаљке,

којима одстрелих птицу

позвану да просторима влада.

.

Пустоше ме мора, места обрасла даљином

која се одметнуше

пошто им би одузето право

на порок и старост, мора

могућности одложене као вртлареве алатке,

измамљеног да сведочи

и буде оптужен.

.

Отимају ме мора, свечаности повратка

годинама подигнутим у споменик течењу

које супростављам варци, мора

гатари или летописци

далеких одсева

пред вратима обијене звонаре

.

Походе ме мора о која се огреших

кад не узех нуђено за чим сада потежем

излажући се вечери

овлашћеној да суди,

мора, здања жртвованих пламену,

чудесна и стравична.