Поприште дугогодишњих лутања сада су ту
не остаје ништа иза што би указивало на пут.
Све је природно, искрено, мудро задобило овај свет.
Причаћу ти о ноћи, драги мој,
она је тако снажна да растера свачији ум,
тако је много снаге да се овлада њом.
О, граде у ноћи тој
покажи свој печат тих и заустави дах
једног очекивања ношен,
све је ово само тешки рит.
И у поспали страх се изгубио крај,
а причање прича више нема смисла
јер одскочила је арогантна мисао,
и фреске се смењују у слике.
Омађијаних мисли брише се уранак,
све је пролетело попут крајичка ока тог,
а узаврлом ткиву немилосрдан је скут.
Руши се само мали свет,
а испред њега израња велики океан
заталасан тихим ноћним ветром.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“