Драган Симовић је, са великом љубављу, писао песме и приче које је посвећивао својим пријатељима, родбини, посвећеницима, пролазницима које је сретао на своме путу и иним. Посвећенице, колико се сећам, упутио: Мирјани Косовки; Синовима Светлости, божанским чуварима дванаест унутарњих светова Духа; Перуну и Милошу, сневачима и песницима светова што се, гле! у Духу рађају; Владимиру и Тордис, Ратницима Светлости унутањих светова лепоте и сна; Дубина је, гле! тек пресликана висина, Даници Алтес; Слађану Крстићу, вилењаку Јутарње Звезде; За Иву, из једног давнашњег песничког сна; Ференцу Сабо, посвећенику духовних стаза Белих Срба и Белих Словена; Ивани Жигон, посвећеници свесловенске духовне лепоте;  Митји Костићу, дечаку из Великог Гаја, са којим сам учио како се љуби Велика Мајка; Николи Тесли, Суштаству Пра светлости; Светлани Стевић, хомољској вили гласа правилинског, која је и певање и живот Дивотама Словенства посветила; Александри Маринковић Обровски, Великој посвећеници Сцжветлости; Великој Души Владана Пантелића, вилењака посвећеног дуба (Кула белих ветрова подно Небеске);  Горану Котарцу из Ариља, Благоју Илићу, посвећенику из Ариља; Аници Илић, поетеси из Ариља; Верици Стојиљковићи, песникињи са Вилин реке; Милу Максимовићу, песнику који живи у  Америци; Душици Милосављевић, Великој Ратници Светлости; Милици Костић, чуварки Јужне Капије на Радан планини, и многих других. Приметимо да су кратки описи које је Драган писао посвећујући песму или причу – Песма над песмама.