На данашњи дан 2018.-те године уснуо је на Мидгард земљи велики србски песник Драган Симовић, уснуо, али се, у истом трену, пробудио у Златном Ирију. Нема смрти, има великих сеоба, има даљег путовања, стицања нових искустава, и даљег усавршавања на путу ка Једином Богу. О Песнику су, тог и других дана, писали многи његови пријатељи. Остаје у нашем најдубљем сећању непревазиђени текст власника Србског Журнала – господина Миодрага Новаковића, који је са Драганом био повезан тананим нитима душе.

Нећу данас писати о укупном стваралачком раду Драгана Симовића. О томе има довољно података на Википедији. Нећу писати ни о кукавним и ускогрудим мишљењима неких србских критичара, који су га, из сопственог незнања о вишедимензионалности човека и света, називали мистичним песником, и то је било довољно да не буде уврштен у школски програм Србије. И подсетићу читаоце да је Драган био главни уредник Србског Журнала где је објављивао сопствене луцидне текстове – песме, разјаснице, лирске приказе на многе теме, жестоке критике на прилике у Србији, о истинитом историјату Рода, девијацијама у нашем и светском друштву, и друго. За дивљење је била његова брзина схватања, брзина писања са великом концентрацијом, способност раздвајања важног од неважног, кукоља од жита, јасноћа изражавања. У најкраћем – његово писање је откривање непознаница, а изражавао се са енергијама силница, јасница, и мудрица,