Је ли то, најзад, тај глас,

загубљен глас што ме препознаје,

глас из сећања,

иза запамћеног времена,

глас млечнобелих блистања

са звезданих гејзира.

.

Је ли то глас с оне стране

и знак у крви за сусрет што би.

Је ли то знак за сусрет први

на истом коду светлости

која сиђе у таму по мене

и сазда ме од тела материног.

Је ли то тај глас

који у незнању све време чеках,

и тражих га,

и слутих га свуда.

.

Слутих га у дивљини,

међу зовиним свиралама,

у зову пробуђених кошута,

у зрикавцима прецвалих ливада.

Слутих га

у лудој крви зелених брда,

у мирису зрелих борова,

на реци, у протицању вода,

у недодиру заљубљених обала.

Слутих га у опелима ветра

крај покошених стабала,

у муку сатрвених звона,

у мудрости речи које ћуте а певају.

.

Је ли то тај глас

који слутих свуда

где лепота објави Творца

и досегну до лица људског.

Је ли то глас моје светлости

на заумном путу од Бога до нас,

Глас за којим жуди мој слух.

Је ли то тај глас

и други сусрет на истом коду,

глас који се загубљен

откри и обзнани

попут анђеоске песме.

.

Је ли то, најзад, тај глас

и с оне и с ове стране,

дух близанац иза запамћеног времена.

глас што ми зароби слух.

Је ли то тај глас

што ћути а чујем га,

глас што му поткрадам речи

и дозивам га да ме препозна.

Тај глас, мој глас а није мој,

дозивам да се барем позна у мени

кад га не могу и не умем у песму.

Је ли то, најзад, тај глас.

.

Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ, души песника вилењака Драгана Симовића, која се светла узнесе у небески Ириј, данас ПОСВЕЋУЈЕМ ову песму јер у себи препознах његов глас, препознах духа близанца иза запамћеног времена! Слава ти земна и васељенска, дивни Песниче и Човече, гласниче Рода свог славног, ведског, звезданог, кога си љубио свим бићем својим!