Анђелко Заблаћански: Тренуци


Сву ноћ лију кише мојим годинама,

На сваком прозору нека друга муња

Обасја затамњен живот у ритама,

Бол што се кроз вене иза среће шуња.

.

Што су муње јаче, тама више пече.

Кишне капи даве голотињу душе,

А све беше јасно још у давно вече:

Јуности кад нож је гурнут испод гуше.

.

Узалуд је сунце грејало видике,

На путе љубави – страсти, прве језе,

Узалуд кад кише перу све паслике

И ум спусти душом подигнуте резе.

.

Што сећања више стихом заодевам,

Неодевенији ја стојим пред њима.

Будан их се бојим, будан их и сневам,

Јутрима умиван буре таласима

Фото: Муње; Википедија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s