У одајама већ сипе зидови.

Са амином неумољивог

још једно лето господње стреса прах

по безнадежним стварима.

Како чујно је одсуство ватре и будилника.

И полуслепа окна без сврхе су,

сем што на очиглед им дрежде вране

и воћке у врту видно старе.

.

Па зар је чудо, одиста,

што каткад нађемо јецај у шкрињи,

под иконом Светог Георгија.

Зна се,ближњи су срце везивали у чвор.

Ближњи су отпутовали незнани нам

док смо раскивали божје зрно,

док смо љубили Хеладу и пергамент,

и сијасет леполиких утвара.

.

Ни безусловност наде не чуди,

препуна су доказа скровита места,

знаци сабрани да се родослов вида.

Какве ли ироније у жудњи за светлом страном.

Док су овенчани, ташти и надобудни.

по повести духа олајавали смрт,

овде су ћутке спремани завежљаји

и молило се за наклоност провиђењу

да се не ремети редослед.

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча