Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину.

Дубока, дубока Тишина је циљ мог Пута.

И јутрос сам тијанијаовао, тиховао, тишиновао…

Видех како се исписују и из Тишине израњају

Промисао, Мисао, Идеја и Реч.

И видех да израњају и многа, многа Јаства

И непрекидно стварају свеколике светове.

.

Видех и како зарањају и бришу се

Жагори, буре, похлепе, боли, чежње и светови…

.

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…

Нестали су заједно са катаном и самострелом

Од којих се никада, никада, одвајао нисам.

И ја, сасвим избрисан, растворих се у пространству,

Плодношћу набубреле, најдубље Тишине.

Ох, како је Дубина – стварна и дубока!

Ох, како је Стварност – дубока и стварна!