упија нас дуго празнина бескраја

трен до трена све ближи смо праху

распињани свиме од таме до сјаја

препуштени усхиту и великом страху

..

бол небеска потомцима мука

заточници ми смо тајемница смисла

повела нас неме просветљена рука

невоља вечности све нам је притисла

.

отимамо дане свесутрашњег ништа

разорано небо угњилује звезде

од светлости вреле грабимо ли ишта

.

ил се оне падле у нестандну гнезде

чувајући душе што пре нас летеше

да нас опомену за оно што беше