Рефик Мартиновић: Говор душе


Говорио сам ти…
не шапући ми
нежне речи
љубав је слепа
одавно ми ништа не значе
сагорећу у ватри
коју ће ветрови
претворити у вулкане
не можемо их угасити.
Говорио сам ти
да су све љубави
окамењени трагови
само их киша може опрати
или су затишја пред буру
која сламају бродове
изгубљене у маглама.
.
Говорила си ми…
љубави цветају
само у црвеним баштама
где ћутања имају звона
гласнија од свих речи
где тишине говоре наглас
тајне самоће.
Говорила си
да волиш корачати
ивицама бескраја
и слушати мелодије
непостојећих
прашумских птица
да волиш да удишеш мирисе
пољског цвећа
са пропланака детињства.
.
Говорили смо…
кад би били небески пилоти посматрали би свет
са облака
киша нам ништа неби могла
ми смо два Сунца
а свет испод нас
је другачији од овог
који вечно трепери
као тренутак.
У њему је туга јача
од свих летњих ноћи
а кад очи навикну на таму
оне ништа не виде.
***
Говорио сам…
Говорила си…
Говорили смо..
..
…и целог живота
провлачили се
између капи кише
и као гладне птице
припремали се
за дане који долазе
и помињали сеобе душа
у етеричне бескраје
за нестанак нас
у данима без повратка.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s