Илија Зипевски: ПОКОЈ – ВАГА (ПРАВДА)


Слово п, азбучног имена Покои, налази се унутар азбучног календара на месту јесење равнодневнице што одговара месту зодијачке Ваге.

Знак Ваге симболизује, заједно са хоризонталом календарског крста на коју се својим положајем ослања, равнотежу летњег и зимског дела године, равнотежу дана и ноћи. То је и смирење године, смирење (помирење) дана, када наступа ноћ односно зима. Јесења равнодневница у дневном колу одговара сумраку. Стога назив Покој (мир) сасвим одговара симболици овог дела године.

Вага такође симболизује и правду. То је време након летње жетве и плодова (Девица) када се сабира укупна родност године чија повољност или неповољност, у свести наших предака, зависи од неког вишег суда – воље богова, наших дела или недела, заслуга заједнице или другачије речено карме (биланс године). Зато се са коначном годишњом жетвом пред замирање природе у зиму, задовољава правда – обилност природних плодова условљена је нашим заслугама. Вага је често представљена у рукама човеколике фигуре, најчешће жене. Стога Дама Правде (која у рукама носи вагу и мач) постала је симбол правног система а чија представа потиче из Римског доба и оличење је римске богиње правде Јустиције (Iustitia). Правда је синоним за истину (у руском), а латинско iustitia је когнат са српским истина. Јуста, како се на далматинском кажу уста, су орган којим се истина изговара и тако правда задовољава.

Правда у словенским језицима такође је женског рода и по неким словенским бајкама такође је оличена као биће попут Јустиције, уз коју се појављује и њена супарница Кривда. У мушком роду имамо свет Прав, духовни свет богова који се помиње у Велес књизи. Значења која ова реч поприма у језику као први, прави, правити, право, правило говори о суштини овог појма. Основа речи је корен пра из којег се извлаче и облици пре, при, про и по који се налази у речи покој (по+кои).

Основа пра је изузетно стара и налази се и у источним и у западним гранама језика развијених из заједничког пра језика, у науци названог праиндиевропски. Тако имамо санскртско pura (одавно, пре, пра) и pari (при, около), затим авестанско paro (пре) и pairi (при). Ову реч имамо и у енглеском, с тим што је тамо п прешло у ф, па тако имамо облик fore, before (пре) као и first (први) – fore+ist = first (ist означава суперлатив, дакле најпрвији) . Ово објашњава и значење српског прст и прса – оно што се истиче прво, испред свих/свега. Такође у српском језику пра носи значење древног, давног – оно што је било пре свега.

Са овим језичким предзнањем можемо сагледати и етимологију имена германских богова природе и плодности Фреја и Фреје. Званична етимологија извлачи ову реч из протогерманског *frawan у значењу господа (што се последично односи на господина – freyer и госпођу – frau). Међутим ако претпоставимо изворно п у односу на германско придисајно ф, добијамо изворно праван. Дакле господ (lord) код германа би изворно могао бити Прав (први)? Већ смо рекли да се знак Ваге представља ношен у рукама човека односно жене (Правде). Време Девице које претходи Ваги време је управо Богиње Земље Мајке којој у нордијској митилогији одговара управо Фреја – богиња плодности. Мајка Земља својим плодовима (Девица) задовољава Правду (Вага). Планета владар знака Ваге је Венера која носи име римске богиње чији је старогермански парњак управо Фреја (код словена Жива, Девана, Мокош). У неким словеначким наречјима правда се изговара прауда (веза са германским frau). Шта више, службена етимологија и повезује порекло германског frau (госпођа, жена) са ПИЕ *prow у значењу господар, судија – правник.

У предањима о словенској митологији забележена су божанства по имену Прове (Правид, Праводар) и Поревит. Сретен Петровић обрађује Поревита и преноси нам да је он забележен као божанство Западних Словена и да је имао свој храм на острву Рујан. Поревита представља кип са пет глава што се тумачи као оличење 5 зимских месеци којим влада Поревит, насупрот Рујевиту, чији се храм такође налазио на острву Рујан, представљеним кипом са 7 глава и 7 мачева као одраз 7 летњих месеци којима Рујевит (рујан – румен – црвен) влада (Рујевит и Поревит се помињу и у српским обредним песмама које је сакупио М. Милојевић). Поревит дакле обележава зимски период који врло приближно почиње са зодијачком Вагом, Правдом и Покојем (трећи храм на острву Рујан посвећен је Световиду).

Што се Прове тиче, С. Петровић каже следеће:

„Божанство Правда, или Правид, Прова сматран је код Западних Словена за друго високо божанство после Световида. Статуа која је њему посвећена налазила се на високом и широко разгранатом стаблу храста… Прове одликује се као први и главних бог оних места где постоји, о чему налазимо потврду код Хелмолда…“.

С. Петровић по стиху ивањданске песме из збирке Милојевића: „Правид баца – Цвеће на веће“, закључује да је Прове, Правид бог Правде, Судија (протогерманско *frawan). С. Петровић такође бележи и мноштво топонима на јужнословенском простору попут: Прово, Привина глава, Провота, Порева глава, Врх Прове, Поратова глава, Провија итд.

Ономатопеја гласа п представља прасак – то је експлозивни, праскави глас. Тако имамо прснути (енглеско burst), прднути, пукнути и прати, прчити, прцати – ударaти. Занимљиво је што се на три кардиналне тачке године налазе праскави гласови који у ономатопеји представљају пуцање – ударање. То су Буки (бука, букнути, бомба, бум, бити, бат, батина) – равнодневница, Како (крц, кврц, крш, краш, crack, crush, crash, кидати, кресати) – дугодневница и већ поменуто Покој – јесења равнодневница. Једини изузетак је слово Живот који је струјни глас али се и он развио из преградног гласа г у прасловенско време.

Назив за руну која носи гласовну вредност п је изгубљен, предпоставља се да гласи peorth (крушка) мада је то нагађање. Феничанско слово за глас п носи назив Пе у значењу уста (јуста, истина, правда?).

Занимљиво је да слово Покој са словима Рци, Слово и Тверд обликује реч ПРСТ. Рекли смо да та реч, осим што значи прасак, носи значење истицања, првенства (као и пра). То је четвртина године која претходи Божићу Сварожићу односно поновном уздизању Сунца на небу, рођењу новог годишњег кола. Такође, то је четвртина која следи након остварења Природе Земље као Мајке (9 месеци након почетка сунчевог уздизања). Дакле то је време пра стања, када је годишње коло испунило свој потенцијал и када је природа у стању увенућа све док се не роди ново годишње коло. Tо је симболичка „пра“ фаза између живота, између оног који је прошао и оног који ће тек доћи – време силаска у подземље или пак уздизања у свет Права.

.То је време по рођења Богиње Мајке и време пре рођења Божића Сварожића – Сина Божијег, Световида.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 54-ти наставак)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s