Сретох ти Мајку поносни Вуче,

храбра к’о и Ти, стамено јака,

кроз њене песме туга јауче,

бол Вучице, душа ми оплака.

.

У очима сузе су јој биле

и моје зене бљеснуше с тугом,

руке јој топле и тако миле…

Остасмо у загрљају дугом!

.

Жао ми беше што је пре нисам

срела срећну и без туге тешке…

И застаде ми дах, ни не дисах,

Рече тужно: „Писаћемо песме!“.

.

– Хоћу, (Заклех се.) све док сам жива!

Писаћу о свима Вама скупа,

многа су слова писана крива..

Права пишу за јунака – вука!

.

Сретох ти Мајку, коначно Вуче,

радост и бол помешани на трен,

кол’ко јој само срце урличе…

Мајки недостаје, Мојсије њен!

.

И Чопор пати за својим Братом,

док сузе лију испод ребара,

спојени животом, смрћу, ратом…

Знај, чувају Те од заборава!

Фото: Чопор вукова; Википедија