Нема издаха кад се воњ страха обзнани

и у чељусти пса завуче

да лавежом мрцвари децу

да урликом разједа жене

да криком мори ратнике

да без гласа мртвог помилује

.

Нема страшнијег сладострашћа од издахнућа

једино усамљеност камена

може на смрт личити изблиза

а ход месечара никада

и немање налик опустелом

скривати се не зна над величином хтонском

.

Шта је један иде а други се сагне

пред непомичношћу

зато и преносимо из руке у руку

свете предмете

не знајући да тако усек историје

испуњавамо нашим ужљебљењем

.

Зато кад падам попут капљица кише

чиним то смело и мрљу прекрваву чекам

да ми знак да да је све олистало још само овај пут

и да ћу црн тен задобити као и они

што се земљицом квасе пију блато

и једу глинену вечеру

Фото: Етно керамика; Википедија